Pablik

Pre neki dan, nakon što sam napisala tekst o deci bez roditeljskog staranja u kojem sam pomenula majku, pošaljem i njoj da pročita. Kô velim, teško meni ako joj neko drugi javi, njen soliter golem, ima ih kô kusih pasa, svi sve prate. Dojave su im modus vivendi. Bolje, ipak, ja lično.
Na telefonu plava oznaka, znači otvorila je poruku.
Naspem kafu i čekam.
Tačno je vidim: ustaje, uzima naočare za čitanje, stoje uvek na istom mestu kod saksije ljubičica (jedne od šest miliona koje poseduje iz meni nepoznatih razloga), ne daj bože da joj neko pomeri futrolu, može odmah da bira parcelu na Novom groblju, stavlja ih na nosić (elem, mali je, jedva cvike stoje), malo jednim okom žmirne i pročita.
Taman toliko vremena koliko sam utrošila za vizualizaciju, evo odgovora:
Dobro napisano, ton ti je korektan, nisi se kerebečila emotivno bez ikakve potrebe, a slika jeste stara, ali bez obzira: imaš dva minuta da deci na fotografiji sakriješ lice da ti ne dolazim na vrata.
– Uh, Mutti, ne znam kako mi je to promaklo, evo odmah.
– Promakne tebi vazda ono bitno, a ukačiš uvek ono nebitno, to ti je na oca.
– Dobro je da smo mi sa očeve strane uvek krivi, nikad ti.
– Da vam nije bilo mene, hleba biste prosili tako beskorisni.
– Ma, kako beskorisni, aman?
– Samo nešto piskarate. Kome to treba? Baš razmišljam, da si naplaćivala one silne posmrtne govore što smo te molili da sročiš poslednjih trideset godina, danas bi kupila jednosoban stan na Vračaru. I dobro je da si mi poslala, baš htedoh da zovem Maru sa desetog sprata, ona ima to vaše tandrkalo, da je pitam jesi li nešto stavljala. A pazi Maru, ne zna reč engleskog, a puva se tobož, kosa mi se digne na glavi kad kaže – ne vidim, izgleda nije na paaablik. Ova zemlja je potonula, jer ste zaboga svi na pabliku umesto nešto da radite.
– Kosa ne može da ti se digne, ona tvoja učenica iz garaže vas spržila! Više nemaš ladnu trajnu, sad je vrela, Etna na glavi.
– Zašto imam osećaj da si upravo ostala bez mog ajvara?!
– Nemoj, Mutti, kumim te, šala!
– Kasniš, kasniš sa izvinjenjem kô onaj glavonja koji nas je o jadu zabavio, nikad od tebe i njega Liga šampiona, ostadoste FK Čukarički. Idem sad na Cvetkovu pijacu. I to, jeeebote, pablik.