Dva puta godišnje boravim duže u ovom gradu. Tu mi živi kćerka. Tokom dana je ne viđam, radi, taj truli i nama, zaboga, tako ogađeni Zapad ima žestok ritam. Pogotovo u gradovima, centrima poslovanja i novca. Rečju, centrima moći. U gradovima u kojima rade, idu na aperitiv nakon posla i spavaju. I tako opet. Ti si potpuno u kontri sa ovim gradom, kaže mi svaki put kad se nečem čudim ili postavim pitanje, kad kasnim ili prerano stignem. Naravno da sam u kontri, nisam se ni razbudila, oni kao po komandi svi već idu na ručak. Muškarci u svetloplavim košuljama dugih rukava, zavrnutih do lakta, žene u previsokim potpeticama. Vrelina leta pojačava sliku poslovnih uzusa. Namorala sam se ja, vreme je da budem u kontri i da to ne osećam kao nelagodu. Pripada mi. U jedan sat ne moram već da ručam, želim da ispijam kafu, jedem brioche i čitam. Ili, još bolje, promatram. Jedan američki pesnik je negde zapisao: Najveći greh koji čovek može učiniti prema sebi kada ode sa ovog sveta jeste da nije opažao. Da su stvari promicale pored njega.
Via Fontanili. Novija zgrada sa dosta zelenila. U velikim, zagađenim gradovima čine sve da ublaže smog i otrove. Novija arhitektura potiče zelenilo dajući betonu trunku humanosti. Čist vazduh je postao luksuz. Zar arhitektura inače ne bi trebalo da bude u službi humanosti? Sve više je nauštrb čoveka. Rešenja koja ionako zahtevan život čine još zamornijim. Prozori koji se ne mogu dosegnuti i oprati. O čemu razmišlja arhitekta kada projektuje? Brzina keša je iznad svake priče o humanosti. Stan je na prvom spratu gledano sa ulice, ali sa druge strane iz dnevnog boravka je u ravni zemlje, izlazi na unutrašnje dvorište i vrt. Spas o vrelim danima. Stan je vlasništvo arhitekte koji je projektovao zgradu.
Na toj terasi s pogledom na biljke sedim svako veče. Vrt brižno održavaju i paze. Stanari su većinski mladi ljudi s malom decom ili mladi ljudi bez dece. Ranom zorom čujem ih kako vucaraju rančeve, skutere, sanjivu decu koja plaču i žure na metro. Ne vidim ih u to doba, samo ih čujem. Predveče ih i vidim, potpuno jasno. S naše desne strane živi par srednjih godina. Imaju živahno dete crne boje kože, sa dva garava oka čije beonjače svetle u mraku. Trči, prevrće se, radi stoj na rukama i viče Signora, guardami, guardami. Potom postavlja pitanja, bezbroj pitanja. Sa Pjerom je i njegova drugarica Federika. Za nju Pjero kaže da mu je najbolja drugarica osim kad to nije. A nije kada mu da ne dâ sladoled bez pogovora. Pjero je naveče veseo i živahan, čak hiperaktivan. Ujutro je pospan i plačljiv, ne želi u školicu. Kada je vreme za tuširanje i večeru, Pjero počne da plače. Ništa osim trčkaranja po travi nije mu po volji. Pjero čupa travu i grumen zemlje baca na našu terasu. Neće na dobro ako moja A. to vidi, dobacim mu. Ne može me uhvatiti, brz sam kô munja, spremno mi odgovara na savršenom italijanskom. Usvojili su ga kao bebu, pomislim. Ali nisi brži od mene, ne dâ se Federika u haljini na karnere, čikajući ga onako kako je ženskom biću rođenjem dato.
Komšije sa leve strane su mlad bračni par. Tihi su ujutro kada izlaze. Uvek u isto vreme u sekundu. Na leđima crni rančevi, zaštitni znak poslovnog sveta u metrou Milana. Uvek se drže za ruke. Nakon što se predveče vrate s posla još neko vreme razgovaraju preko telefona sa onim slušalicama u ušima i proveravaju poštansko sanduče.
Onda krenu: uzdasi. Uzdah, pa dahtanje, pa opet uzdah, udah, izdah, dahtanje. Potpuno sinhronizovano.
Prvo veče ustajem sa terase i ulazim u stan.
Drugo veče ostajem na terasi.
Treće veče u glavi već imam priču.
Četvrto veče moja kćerka se za divno čudo vraća ranije. Kako vam ne dosadi svako veče posle posla aperitiv do kasno? A ceo dan se gledate u kancelariji, čak i zajedno ručate?, primećujem ne izneverivši crtu prave balkanske majke. U tom trenu kreću uzdasi. Pogledam u kćerku, mahnem rukom kao da mi je bordeaux potaknuo vrućicu i boju u obrazima. Danas je baš zapara, izbacim glupu repliku nalik na trećerazredni američki film. Pa i nije, danas je nekako svežije, odgovara mi. Nego, kako su simpatični ovi do mene, uvek se drže za ruke. Čak zajedno svako veče u ovo doba rade vežbe sa jutjuba i bogme su dosledni, nijedan dan ne propuste.
U pravu si, svežije je, mora da su mi se vratili valunzi, dugo ih nisam imala, odgovaram dok prinosim čašu s vinom usnama.
Pada mrak i svetla u vrtu se pale. Nastupa zatišje do sledećeg radnog dana kada će hvatati ritam, a neki i kontru.