Juče sam u trenu inspiracije stavila duhovitu objavu na temu zareza i vokativa. Čitam ispod komentare koji često nadiđu samu objavu i u tome jako uživam.
Elem, nisam ja jezički puritanac. Da se opet rodim, opet bih nesmanjenom strašću uživala u jezicima, dijalektima, varijacijama, nijansama, nedoslednostima i opcijama. Jednostavno, to me ispunjava. Kao profesor shvatila sam da je usvajanje nekih pravila kroz vizualizaciju ili humor jako učinkovito. Drugu godinu studija provela sam u Londonu gde sam kupila knjigu o interpunkciji. Knjiga kaže: A panda eats, shoots and leaves. Kao što vidite, samo jedan zarez viška i dobijamo triler u kojem je panda glavni lik. O potpunoj semantičkoj zameni teze da ne govorimo.
Kada sam bila mlađa, bila sam i drskija. Godine donesu više skromnosti. Govorim ja te neke jezike, sve pet, a sve manje govorim bilo koji. Valjda se to zove: zrelost. Ona donese svest, a svest – opuštenost. Onu zdravu, bez pretenzija.
Ništa me ne može ispuniti smislom (pored putovanja) kao književnost i jezik u svim svojim oblicima. Vikend sam provela uz dobre knjige. Čitam tri istovremeno i uživam u različitosti stila i registra. I kao dete sam dosta čitala. Zapravo, kao dijete. Moje djetinjstvo je naglo, bez najave, zamenjeno detinjstvom, ijekavica mi je preko noći prebačena na ekavicu i tako sam iščupana iz svog habitata koji polako zaboravljam, a živim ekavicu koju nikada do kraja nisam kroz damare propustila. U tom jezičkom limbu više ni ne pokušavam da se odredim, crpim ono najbolje iz svih jezika i dijalekata. Vidite, ništa mi ovde zapravo jedni o drugima ne znamo, zato je uputno da se ne zalećemo. Ekran je limitiran prostor u kojem nekom znamo ime, ali ne i priču, da citiram pesnikinju A. Merini u čijoj sam rodnoj kući bila u delu Milana koji se zove Navigli. I od svih područja bivše nam države u kojima sam živela, ja na kraju umirem za registrom Dalmacije, iz meni nepoznatih razloga, baš kao što je moja kćerka zvala mog oca dida, a da nikada nismo utvrdili odakle joj to. Kada smo tražili ispis na vencu za njegovu sahranu, upravo tako je i pisalo: Didi od njegove unuke A. Cvećarka nas je tada upitala odakle smo. Odakle sam bila više nisam, kroz glavu mi je prošao naslov jedne zbirke priča.
To vam je jezik, neuhvatljiv, raskošan i bez granica. Svako ko jezik pokuša da ograniči i savlada, taj ništa o jeziku ne zna. Jezik je jedino područje slobode koje nam je ostalo i u koje bežim od vesti, agresije, svrstavanja na strane i ludila na celoj planeti koje, ipak, na našim prostorima dobija zamajac epskih razmera. Pročitajte šta veliki Mirko Kovač piše o tiranima i njihovom psihiloškom profilu, i kako uspevaju da manipulišu publikumom. Kovač to piše jezikom rođenog naratora. Da mi nije književnosti i još nekih nivoa bivstvovanja, smatrala bih ovaj svet promašenim projektom.
I znate onu – Ako želite biti srećni jedan dan, uzmite čašu dobrog vina. Ako želite biti srećni mesec dana, zaljubite se. A ako želite biti srećni ceo život, radite u vrtu.
Može i tako, važno je odabrati ono što nas puni smislom. Uostalom, razgovarajte sa bilo kojim onkološkim pacijentom, medicina nije svemoćna, ali svi se slažu samo oko jednog: snaga uma. Ona je jezičak na kantaru koji prevagne u konačnici.